Da li publika (koja ne poznaje autora lično) uopšte postoji ili je moguće stvarati samo za kolege i prijatelje a da se to isplati?
Dok sam radio na RTS - u primetio sam da su gosti emisija istovremeno i glavna publika tih istih emisija i da je "nepoznati" audotorijum potpuno nebitan za kvalifikaciju domaćeg programa. Došao sam do zaključka da su srpska publika i srpski autori, konkurencija jedno drugom. Bez tržišnog sistema koje bi autore rasporedio po hijerarhiji učinka, autore je teško razlikovati od publike. Stoga, možemo da zaključimo da se i autori i publika u Srbiji nalaze sa iste strane rampe (kamere, scene, platna) ali, to ipak ne znači da zajedno učestvuju u projektu. Ko, dakle, pobedi u srpskom bekstejdžu (iza kulisa), postaje autor, a ko sklizne ispod crte, postaje publika.
Da li je ta fizička blizina izmedju autora i publike, isključivo srpski fenomen? Mnogi teoretičari, od Sklirisa, preko Šprenglera do Olive pisali su npr. o Rembrantovom naturalističkom svetlu kao simbolu umetnosti okrenute samoj sebi, tumačeći Rembrantovu sliku kao – sliku ateljea.
Ipak, izmedju Rembrantove publike i srpskog auditorijuma postoji velika razlika. Naš auditorijum nevidljivo stoji iza svih naših profesionalnih veza i zato je svaki trenutak u kojem su privatne veze spojene sa profesionalnim, nedostupan javnom umetničkom izražavanju.
Profesionalni život u Srbiji je tajnovit. Trenuci od upisa škole ili fakulteta do zaposlenja, ne pripadaju ni opštem istraživackom motivu niti konkretnoj umetničkoj inspiraciji bilo koga zaposlenog u srpskoj kulturi.
Pojam veze može da se tumaci na dva nacina: 1. bukvalni način - kao profesionalni kontakt ili 2. simbolički način - kao odnos sa stvarnošću. Sa bukvalnog stanovišta ova dva značenja su razdvojena, sa simboličkog, ona su povezana. Po ovoj logici, najodgovorniji za čuvanje kolektivne tajne domaćih profesionalnih veza su oni kojima su simbolička značenja posao, a to su, niko drugi do ljudi koji se bave kulturom. To znači da opšti osećaj krize (nestabilnog odnosa društva i stvarnosti), koji kao da ovde postoji oduvek, nije krivica nikog drugog do kreativnih profesionalaca u Srbiji (pod kreativnim profesionalcima mislimo na zaposlene na filmu, televiziji, radiju, novinama, izdavaštvu, advertajzingu, javnom oglašavanju i u svim starijim umetnostima - oni ne moraju da budu kreativni karakteri, ali njihove profesije imaju kreativnu funkciju).
Ali, tzv. srpski kreativci ne traže inspiraciju u funkciji svojih profesija, već u pretpostavljenom iskustvu van poslovnog sistema u kojem se nalaze. To što oni nazivaju ličnim iskustvom i saznanjem, zapravo je amatersko izbegavanje svega što u njihovoj karijeri moze biti inspirativno, a nalazi se u odgovoru na pitanje: kakva je njihova (a i svih nas) veza sa sopstvenom profesijom?
Funkcija kreativnih profesija je da simbolička značenja predstave publici. Ali, srpski kreativci, pritom, podcenjuju simbolički značaj samih svojih profesija, da bi sačuvali značaj svojih sedišta u publici u slučaju neuspeha predstave.
Kada učimo o našim velikanima ne učimo o njihovim neuspesima. Da li je Mokranjac ikad doživeo neuspeh, ili Paja Jovanović, Nadežda Petrović, Ivo Andrić, Josif Marinković...? Oni deluju kao ljudi besprekornih karijera, iz ugla naše kulture i prosvete, a za to vreme umetnički ponos zapada leži u tome da Van Gog i Modeljani u životu nisu prodali ni jednu sliku!? Da Vinčijeva nedovršenost, Šekspirov manirizam, Bodlerov nihilizam, Dalijev komercijalizam, De Sadov sadizam, Dišanov infatilizam, te kategorije bile su u istoriji kritikovane, ali, baš su one simbolički odgovorili na pitanje - koja je bila pozicija tih umetnika unutar sopstvenog umetničkog sistema? A oni su se svojom pozicijom, razlikovali, ne samo od drugih umetnika, već i od publike.
Veza ima više, neke sakrivamo, neke ignorišemo, neke tek otkrivamo. Po Hegelu, svako od nas je povezan sa društvom koje ga okružuje i to određuje njegov identitet. Možemo da zaključimo da je razlog što se u Srbiji kreativci ne razlikuju dovoljno od svoje publike, taj što oni svoje veze drže u tajnosti, a samo publika ima pravo da to radi.
Kada kritikujemo (medijskog) direktora zato sto zapošljava radnike preko veze, mi grešimo. To što su mnogi ljudi nasli posao, dobra je vest. Loše je što se dobra vest sakriva od javnosti pa se na kraju niko ne raduje, ni publika, ni direktor, ni zaposleni. Poslovne veze u Srbiji su političke, pa i stranačke prirode. Kada bi postale javno dobro, direktori ne bi mogli tako lako da kukaju da im država ne daje dovoljno para, mediji ne bi mogli tako lako da budu neutralni, radnici ne mi mogli da "samo" rade svoj posao. Veza nije nešto čega se treba stideti, treba se stideti zloupotrebe veze! Razlog što nemamo utisak da zivimo u sistemskom uredjenju je taj sto se kreativci stide sebe u sistemu, a činjenica da oni uopšte postoje u nerazvijenoj sredini kakva je srpska, mogla bi da bude najtrijumfalnija činjenica naše stvarnosti.
Baviti se kulturom, znači baviti se i slobodnim, ne samo radnim vremenom. Zbog toga, vreme privredne krize, krize radnog vremena, trebalo bi da bude najbolje vreme za kreativna zanimanja. Samo tad kreativci imaju šansu da dokažu produktivnost svoje delatnosti, onda kada materijalna zanimanja ispadnu neproduktivna, kada privreda zove i slobodno vreme u pomoć.
Kriza je najbolje vreme za investicije. Kreativci su u vreme krize dužni da definišu, predstave i preporuče sistem u kojem rade, samo tako neće ispasti džabalebaroši, kada kriza jednom prodje.
Pesimizam kulturnih radnika je vrlo čest, ali, da li pesimizam proističe iz pretpostavke da neće biti bolje ili zato što ce bolje biti, ali ćemo tad biti pokojni ili suviše matori da u tome učestvujemo? Ako je ovo drugo, da li se to može nazvati pesimizmom? Taj kvazipesimizam, zapravo se tiče ličnog, a ne kolektivnog interesa, a ta potisnuta griža etičke savesti čini kreativce lažno zabrinutima za opšte stanje u kulturi. Kada bi priznali svoju sebičnost, stvorio bi se realniji jezik, drugačiji od stereotipnog kukanja u medijima, koji bi kulturu podelio na podskupove različitih motiva i tako bi svako delo pronašlo svoju vezu sa stvarnošću.
Kada razmišljam o sebi kao umetničkom stvaraocu u Srbiji, često se osetim kao deo nepotrebne i suvišne klase, koja živi u oblacima, dok ozbiljni ljudi rade da bi preživeli u teškim vremenima. Onda pomislim da, ako je to istina, to i nije tako loše za mene, naprotiv, samo nek tako potraje! Da li iko sme da prizna to afirmativno osećanje, ushićenje činjenicom da kulturne institucije ovde uopšte postoje?! U najmanju ruku, u pitanju je komediografski osećaj! Ali, umetnik u Srbiji, izgleda, ne sme da prizna sistem, ako hoće da sistem prihvati njega. Konačno pitanje glasi - ima li išta zabavnije i inspirativnije od tog paradoksa?
Zadatak kulture je da utiče da javni govor nadvlada privatni, kako u javnom, tako i u privatnom životu (srpski umetnici obično tvrde suprotno). Taj motiv imaju i druge proizvodne grane, ali samo kreativci (bi trebali da) znaju kako da se javni govor razvije, unutar privatnog. Pojam medija i označava komunikaciju raznolikog opsega, ali podrazumeva razliku izmedju receptora i recepijenta; naši kreativci bi mogli da razmisle, da li im trebaju prijatelji da ih čuvaju od reakcije publike ili im treba publika, da ih čuva od reakcije prijatelja? Ukoliko pripadaju drugoj grupi njima je mesto na sceni, ukoliko pripadaju prvoj, njima je mesto ili na sedištima ili u administraciji.
Uvedimo kulturnu administraciju kao graničnu teritoriju izmedju umetnosti i publike. Ako smo zaključili da se elementarna kulturna investicija nalazi u privatnoj sferi, bilo bi zanimljivo istražiti privatni uticaj administracije na kulturu. U nastavku teksta bavićemo se odnosom činovnika i umetnika, unutar srpskih ugostiteljskih objekata.
Gurmanska svest nije takmičarske (komparativne) prirode, već se sastoji u poštovanju dobara jednake vrednosti, unutar ponude različitog ukusa. (Aleksandar Kožev to naziva feudalnim konceptom). Uživajući u tom jednako-vrednom bogatstvu različitih ukusa, mi štitimo svoju dušu od standardizovane, opšte, mehaničke, izmerene, životne ponude. Ali, gurmanstvo u Srbiji predstavlja i mogućnost da svako ima svoj štit od neuspeha, pravo na svoju ličnu satisfakciju, na svoju tajnu od države. Tako se, između ličnog nezadovoljstva i javne tajne, srpski revolt projavljuje u hrani i piću, a i politička polemika, nekako se spojila sa gurmanskom ikonografijom.
Gurmansko zadovoljstvo je suvereno, ono čini uživaoca, vladarem svoje teritorije, dajuci mu moć nad trpezom. Time je svaki gradjanin Srbije, a naročito umetnik i intelektualac, zaštićen od činjenice da nije dovoljno uspešan, hrabar niti moderan, a uživajući u kultu hrane i pića on kreira svoje toteme hrabrosti, progresa i kulture. Gurmana, naravno, ima i u razvijenim kulturama, ali to je zato što tamo ima više svega, pa i gurmanskih restorana; u takvom kvantitetu, čak i standardizovani koncept ishrane (npr.Mekdonalds) samo je jedna od raznolikih vrednosti pluralističkog tržista i zato, svaki prodajni uspeh na tom tržištu sprečava dominaciju suverenog gurmanskog jezika.
Svaki čovek koji se može nazvati domaćinom u Srbiji, ima svoje privatne izvore: sir od jednog, meso od drugog, vino od trećeg… Ta mreža je vrlo razvijena, ali ona nije samo promet robe, vec i opšta društvena privilegija koja se samopodrazumeva i ne tumači van čulnog utiska uživaoca. Tako gradjani Srbije imaju svoje uhljebljenje bukvalno; svoj lični fond, svoju privatnu valutu, svoje zalihe i akcije, koje ne pripadaju niti Medjunarodnom monetarnom fondu, niti zvaničnoj srpskoj ekonomiji. Kao u vandrednom stanju, takva situacija donosi posebnu vlast taksistima, trgovcima, ali i ugostiteljima, ljudima iz senke o čijoj vrednosti se govori sa diskrecijom i uz namigivanje. A kakve trgovci, kelneri i taksisti imaju veze sa umetnicima? Umetnici štite njihovu tajnu harizmu, čime postaju njihova publika, umesto da bude obrnuto, da trgovci, taksisti i kelneri budu publika umetnicima.
Vratimo se, za trenutak, u romantičarski Beograd, u boemsko vreme. Boemska umetnost dakako, nije srpski pojam, ona postoji i u najvećim umetničkim epohama, od Češke, preko Rusije do Francuske. Ali, da li je npr. boemija Gijoma Apolinera u Montparnassu srodna boemiji Đure Jakšića u skadarlijskom restoranu?
U boemskoj mitologiji, od Rima i Berlina, preko Beča, Njujorka i San Franciska, trgovci i kelneri su oni koji su bili inferiorni, pred umetnicima! U našim boemskim hronikama, od Džumhura do Kapora, umetniku je bilo dovoljno to što je osvojio svoju kafansku stolicu, a time i pravo na svoju privatnu valutu, koja pruža utehu i mnoga sitna zadovljstva, ali ne i dominaciju umetnosti na datom prostoru! Kod nas, kada pijani umetnik napravi gaf, to mu se broji kao društvena greska, a kada Salvador Dali napravi skandal to mu se broji kao umetnički čin. Mnogi naši umetnici pravili su scene na javnim mestima, ali to nikad nisu bili umetnički skandali, to su bili ispadi birokratskih strahova. Naši umetnici se plaše kelnera, njegovog pogleda iz senke i njihovog medjusobnog dogovora. Plaše se onog što bi kelneri mogli da znaju o svim umetnicima zajedno, plaše se poredjenja (komparacije) sa drugim kolegama. I zato, posle jutarnjeg mamurluka, srpski boemski umetnik će poput ubice iz krimi romana ponovo otići na mesto kafanskog zločina, gde će produžavanjem svog mesečarskog ciklusa, sačuvati „tajnu“ od sinoć. Tajnu, koju će mu kelner ipak oprostiti, jer je “dobar čovek” i zna šta je umetnička duša.
Pakt izmedju kelnera (taksiste, trgovca) i umetnika (kulturnog radnika, intelektualca), u Srbiji, ide na štetu umetnika. Ali, srpski umetnik je ipak na taj pakt pristao. On ima ono što niko na svetu nema: svoju privatnu valutu, svoj garantovani suverenitet, svoje zaštićeno mesto u javnom prostoru ali nema ono najviše želi - svetsku slavu. Ali, bolje da naručimo novu turu, kad već nismo uspeli da kelnera razbesnimo (umesto što puštamo da nas sažaljeva) da bi ga na duze staze učinili ponosnim. Naš kelner nije svedok, on je cenzor boemskog zivota, a srpska boemija nije nadahnuta kreacija, to je ventil kancelarijske traume. Pritom će se, kada zagusti, srpski umetnik pravdati administrativnim činjenicama, a kada gužva prođe, ponovo predstavljati kao neshvaćeni kreativac.
Identitet gurmana donosi grižu savesti! Naravno da se grizemo kada imamo valutu koju uzimamo ne pitajući otkud nam, i koju trošimo, znajući da je u pitanju nepovratni (bez investicije) trošak. Onda pokušavamo da se setimo gde smo to pogrešili, a najutešniji odgovori nalaze se u sećanju u kojem nismo pogrešili sami - u istorijskom sećanju. Naša umetnost, a najviše književna, nosi opterećenje istorijom. Kao da naši priznati pisci moraju da budu istoričari da bi zvučali kao intelektualci (Kiš, Pavić, Ćosić, Bećković, Mihajlović, Selenić..) Bez poznavanja istorije, ispašće neopravdano privilegovani, što i jesu u sistemu privatne valute. Zato je srpska književnost svojevrsna zloupotreba istorije, u kojoj pisac postaje birokrata, da bi se, poznavanjem činjenica, jasnije razlikovao od konobara.
Naša priznata umetnost pod vidljivim je uticajem Kluba književnika. U njoj se oseća prisustvo kelnera (onog sto vrata od toaleta drzi otvorenim) i to najviše kad se spomene srpska ratna istorija! A kako uopšte intelektualci uspevaju da se bave ratnim temama, a da se ne pitaju, gde su bili cvikeraši u tim ratovima!? Gde su cvikeraši u Boju na Kosovu?!! Dok se ne pronađe odgovor, naša kultura ce ostati telesno a ne intelektualno pitanje, zato ovde i dominiraju kelneri, uglavnom, fizički jači. Oni dominiraju zato što se umetnici ne bore za svoj prostor u srpskoj istoriji. Umesto da
budu heroji scene, umetnici postaju publika kafane, svaki put kad dozvole da ih telesna istorija prekine pitanjem: Šta ćete da popijete?
Sve dok se istoričari sa naočarima ne pozabave istorijom naočara, jasnog vida u Srbiji biti neće. Zato snajperista i piše knjige, dok umetnici, intelektualci i kulturni radnici vide duplo, a pritom promašuju komparativnu suštinu tog pogleda.
![]()
Gradina 20.01. 2010.
Gradina 20.01. 2010.